Heh...ne znam ni sama kako da pocnem :) 

 Verovatno se nesto pokrenulo u meni sto me je nateralo da otvorim blog i pocnem da pisem nesto sto je duboko sakriveno u meni. Neki ljudi veruju da, kada neko nestane iz tvog zivota moze da se desi da tu osobu vise nikad ne vidis, i da kada bi mogao da joj kazes sve sto zelis, sto bi voleo da joj kazes, uzmes papir i napises pismo, moze da bude dugacko ili jedna rec, ali ga ne posaljes vec odes do svece i zapalis..odnese ga vetar i bol ne osecas duboko u sebi. Moram priznati da pomaze, ali ja ne zelim da nestanu te reci. Zelim da ih zapisem ovde. 

Ono sto mi trenutno prolazi kroz glavu jeste "zasto ponekad volimo da budemo mazohisti i da povredjujemo sebe?". Zasto dopustamo da nas povredjuju? Iskrena da budem, ne znam ni ja odgovor na to pitanje, jer i ja to radim. Potpuno nesvesno. Ili cak mozda svesno, jer se nadam da cu barem na sekund dobiti zadovoljstvo iz svega toga. Tako je to kad nekog volis. Pustis srce vlada nad mozgom. 

Ono sto bih zelela da nekom kazem jeste "..i dalje te volim!". Da tako je, i posle toliko godina ja ga i dalje volim. Sto bi Djole rekao "Hteo sam da joj sapnem poslednji put da je bila moje sve. Pazi mene "bila". Zapravo bila i ostala moje sve, al jebes ga!". Vala bas jebes ga!