The Notebook

Sta reci, sta uraditi...kad ti se za sekundu vrate sva ta lepa, ruzna, tuzna i sretna secanja. Secanja na one dane kad smo on i ja bili MI, kad smo se zajedno smejali, tugovali..kad smo jedan drugom bili SVE!

Uzevsi stari dnevnik, tako sam se za sekundu vratila u onaj period kad sam ujedno bila i najsrecnija i najtuznija. U onaj period zivota kad sam osetila sta zapravo znaci voleti, oprostiti, zaspati i buditi se sa istom misao "ON ♥" i ujedno trositi para i para na dopune, samo da bih se dopisivala sa njim i cula mu glas - Mladost Ludost, sto bi moja baka rekla. 

Heh, evo i jednog dela koji govori kako je sve to pocelo, "Dosao si u moj zivot neocekivano, tiho, kao povetarac...u pocetku smo se svadjali, zadirkivali..jel se secas? Nakon toga smo shvatili da je nase zadirkivanje preslo u svidjanje. Culi smo se svaki dan, svako vece, pricali nase dozivljaje, svoja iskustva. Kako je vreme prolazilo, polako sam pocela da se zaljubljujem, iako te cak nisam ni upoznala ni videla. Zaljubila sam se u tvoju licnost! Shvatila sam da mi prijas, uprkos tome sto smo cesto imali rasprave. nakon 5 meseci od naseg pocetka naseg dopisivanja, odlucio si da me pozoves da izadjemo. Bila sam presrecna! Osetila sam slonove u stomaku :D! To je bio 4.12.2009. oko 19h. Kad sam te ugledala, bila sam najsrecnija. Nisam mogla da skinem pogled sa tebe..nisam mogla da verujem da si pored mene. Setali smo i nakon toga seli na klupu gde si me poljubio. Taj poljubac nikad necu zaboraviti, kao ni oci, osmeh, dodir, glas i kako izgovaras Marrrrija :) Taj dan nikad necu zaboraviti"

Heh, deluje kao zaljubljena klinka, jel da? E pa verovali ili ne i dalje se tako osecam kad se setim i kad mu cujem glas. Sva zatreperim! Kao da je prvi put! :)

Naravno, posle svega ovoga uvek, dobro ne bas uvek al u vecini slucajeva, postoji ono "ALI". E pa i ovde postoji to "ALI". Koliko god da je bilo lepo, bilo je i trenutaka kad sam znala da po celu noc ne spavam i placen, jer smo se nenormalno svadjali. Oboje smo tvrdoglavi. Mada smo se i slabo vidjali...za sta smatram da je isto uzrok svim onim svadjama. Vremenom si postao hladan, ali je razlog tome bila njegova "drugarica" koja nas je rastavila. 

Eto, tako se zavrsila ljubavna prica, ako mogu tako da je nazovem.

I sta da vam kazem..bolelo je, priznajem...i sad boli. Boli jer znam da ga i dalje volim, iako je proslo toliko vremena. I ostaje mi samo da verujem da cu ga kad tad preboleti i zaboraviti. 

"Kad zena zavoli ima oci deteta", kad malo bolje razmislim nije daleko od istine. Mada bih ja pre rekla slepa od ljubavi. Zasto li je to tako? Verovatno jer se trudimo da udovoljimo  da usrecimo voljenu osobu a ne razmisljamo koliko ustvari malo dobijamo od njih. Pitam se ponekad zasto muskarci nisu takvi? Zasto njima "truditi se oko neke devojke" predstavlja "Ispod ponosa"? Pravi muskarci su samo oni u filmovima i serijama...nazalost! Kako kazu "nije zivot kao u bajci", a bogami nisu ni muskraci.

Slusajuci mamu, baku i sve starije dame, nekada su muskarci bili pravi dzentlmeni, pristojni, pravi kavaljeri. Danas se sve to svodi na "desi maco, s'a ima?" :/ . Gde su li nestali ti pravi muskarci? 

Pa nista, ostaje mi samo da verujem da cu i ja mozda jednog dana naici na nekog ko ce barem biti slican nekadasnjim muskarcima. A do tad, odo da nazdravim Novoj Godini, koja donosi nove pocetke! Ziveli! :D  

Heh...ne znam ni sama kako da pocnem :) 

 Verovatno se nesto pokrenulo u meni sto me je nateralo da otvorim blog i pocnem da pisem nesto sto je duboko sakriveno u meni. Neki ljudi veruju da, kada neko nestane iz tvog zivota moze da se desi da tu osobu vise nikad ne vidis, i da kada bi mogao da joj kazes sve sto zelis, sto bi voleo da joj kazes, uzmes papir i napises pismo, moze da bude dugacko ili jedna rec, ali ga ne posaljes vec odes do svece i zapalis..odnese ga vetar i bol ne osecas duboko u sebi. Moram priznati da pomaze, ali ja ne zelim da nestanu te reci. Zelim da ih zapisem ovde. 

Ono sto mi trenutno prolazi kroz glavu jeste "zasto ponekad volimo da budemo mazohisti i da povredjujemo sebe?". Zasto dopustamo da nas povredjuju? Iskrena da budem, ne znam ni ja odgovor na to pitanje, jer i ja to radim. Potpuno nesvesno. Ili cak mozda svesno, jer se nadam da cu barem na sekund dobiti zadovoljstvo iz svega toga. Tako je to kad nekog volis. Pustis srce vlada nad mozgom. 

Ono sto bih zelela da nekom kazem jeste "..i dalje te volim!". Da tako je, i posle toliko godina ja ga i dalje volim. Sto bi Djole rekao "Hteo sam da joj sapnem poslednji put da je bila moje sve. Pazi mene "bila". Zapravo bila i ostala moje sve, al jebes ga!". Vala bas jebes ga!